SRPSKA NARODNA MUZIKA

SRPSKA NARODNA MUZIKA

Srpska narodna muzika je narodna muzika koju izvode (sviraju i pevaju) stanovnici Srbije. U širem smislu, Srpska narodna muzika se odnosi i na muziku koju izvode Srbi van Srbije.

Srpsku narodnu muziku možemo podeliti u narodnu muziku u užem smislu, tzv. izvornu narodnu muziku, i njene derivative: tradicionalnu muziku, starogradsku muziku, itd. Folk muzika, usprkos svome imenu, zapravo ne spada u narodnu muziku, mada može sadržati muzičke ili tekstualne motive koji potiču iz narodne muzike.

Narodna muzika se može podeliti na vokalnu, instrumentalnu i vokalno-instrumentalnu.

Tradicionalni muzički instrumenti srpskog naroda na kojima se izvodila izvorna narodna muzika su frula, gajde, gusle, tambura i šargija. Neki od ovih instrumenata, npr. šargija, upotrebljavaju se uglavnom van Srbije, dok su drugi (tambura) više lokalnog karaktera. Gusle su univerzalno upotrebljavane kao muzička pratnja uz recitovanje epskih ili lirskih narodnih pesama. U novije vreme, pod uticajem Romskih orkestara i muzičkim uticajem iz susednih zemalja, u narodnu muziku ulaze violina, harmonika, gitara i drugi instrumenti.

Najpoznatiji oblik instrumentalnog narodnog stvaralaštva su kola. Kolo je ritmična melodija u različitim taktovima, namenjena za igranje. Kolo se igra tako što se igrači okupe u krug (koji može ali i ne mora biti povezan) i uhvate za ruke, pa se grupa igrača pomera u jednu ili u drugu stranu u ritmu melodije, uz moguće podizanje ruku i nogu.

Uslovno govoreći, većina narodne vokalne baštine odnosi se na lirske pesme ljubavnog ili običajnog karaktera. Postoje međutim i primeri deseteračke poezije koja se peva.

Tradicionalna (stilizovana) narodna muzika u odnosu na izvornu ima složenije melodije, muzika i reči mogu biti plod autorstva (sada uglavnom nepoznatih) umetnika. Ovu muziku karakteriše češća upotreba instrumenata kao što su violina, harmonika, itd. Počeci ove muzike su u 19. veku, kada su narodne pesme bile beležene i obrađivane od strane tadašnjih kompozitora umetničke muzike.

Starogradska muzika je muzika sa tekstovima orijentisanim ka gradskim miljeima (Beograd, Novi Sad, Sombor, Šabac). Sa tradicionalnom muzikom deli slične tonalitete i melodije.

Narodna muzika doživljava svoj procvat početkom 20. veka i pojavom gramofona i radija. Narodna muzika toga doba izvodi se po kafanama, koje postaju kultna mesta okupljanja građanskih slojeva. Iz toga doba čuveni su orkestri Cicvarića, Dušana Popovića, Paje Nikolića, Steve Nikolića. Orkestri prate poznate pevače toga doba kao što su bili Mijat Mijatović, Sofka Nikolić, Teodora Arsenović, Milan Timotić... Iz ovog perioda potiču i pevači kao Bora Janjić Šapčanin, Vuka Šeherović i drugi koji su snimali za poznate diskografske kuće.

Krajem dvadesetih godina 20. veka javlja se i Vlastimir Pavlović Carevac, koji nakon drugog svetskog rata postaje šef Velikog Narodnog orkestra Radio Beograda. Uz Carevca, sazreva plejada interpretatora kao što su Vule Jeftić, Radmila Dimić, Anđelija Milić, Danica Obrenić, Predrag Gojković, Miodrag Popović, Velinka Grgurević, Mara Đorđević i mnogi drugi. Tu su i veliki harmonikaši Radojka i Tine Živković, Mijat Krnjevac, violinista Žarko Milanović i poznati frulaš Sava Jeremić.

Radio Beograd postaje centar oko koga se okuplja skoro sve što vredi u narodnoj muzici. Bilo je to zlatno doba narodne muzike u Srbiji. Organizuju se koncerti, redovna snimanja trajnih snimaka na magnetofonske trake, itd. Na žalost, nebriga i manjak traka učinilo je da podosta od ovog snimljenog materijala nije sačuvano, a relativno mala količina ovog stvaralaštva snimljena je na gramofonske ploče. Iz tog doba, poznati su i orkestri Duška Radetića, Branka Belobrka, Radeta Jašarevića, a kasnije, sedamdesetih godina prošlog veka, i Branimira Đokića.

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka donose i nove mlađe soliste kao što su Staniša Stošić, Nedeljko Bilkić, Dušica Bilkić, Usnija Redžepova, Vasilija Radojčić, Lepa Lukić, Dragan Živković Tozovac, Toma Zdravković, Merima Njegomir. Narodna muzika postaje sve više komponovana, jednostavnijih formi, tekstovi počinju da naginju kiču, što otvara put onome danas poznatom kao folk muzika. Može se reći da, usprkos nesumljivoj popularnosti, pevači iz ove generacije nisu dostigli preciznost izvođenja i umetničke domete svojih kolega iz ranijih perioda.

U najnovije doba, tradiciju narodne muzike neguju pevači kao što su Braća Teofilovići, Biljana Krstić, Svetlana Spasić i ansambli poput KUD Branko Marković.



Ovaj članak ili poglavlje ne citira reference ili izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.

SRPSKA IZVORNA MUZIKA


"Na nekadašnjem selu skoro da nije bilo čoveka koji ne peva, što se vidi i po tome što se pevalo uvek, bez obzira na namenu odnosno značaj prilike u kojoj se to čini (svečana prilika ili pripada svakodnevnom životu). Narodnu pesmu stvara anonimni pojedinac, ali najčešće ne kao neku u potpunosti novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom. Prenoseći se usmenim putem, vremenom ona postaje kolektivna tvorevina, pa tako i njena svojina. Sa prenošenjem od jednog do drugog pevača, pesma se delimično menja i na taj način dolazi do stvaranja sličnih pesama — varijanata. U svetu pesama postoji i selekcija, tako da neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse. Postoje razni razlozi za ovu pojavu, kako oni iz domena muzike, kad jedne pesme potiskuju druge, tako i oni vanmuzički, kao što je to npr. nestanak obreda ili posla uz koji se pevaju neke pesme. (... )

S obzirom da se u narodnoj praksi pesme ne kazuju, već isključivo pevaju, što je konstatovao još Vuk Karadžić, svaka narodna pesma predstavlja svojevrsnu zajednicu melodije i teksta. Svojim zajedničkim izvođenjem, melodija i tekst su u pevanju vezani tako čvrsto, da ih čak i najsposobniji narodni pevači teško mogu da razdvoje i interpretiraju odvojeno. Inače, tekst se u pesmi javlja kao veoma značajan element, posmatrano kako sa aspekta svoga sadržaja, tako i sa aspekta konstruktivne uloge koju ima u pesmi. (... )

Kao važan problem, kada je u pitanju istraživanje instrumentalne tradicije, ističe se uloga instrumenta u čovekovom životu, jer se odnos čoveka prema instrumentu menjao i razvijao srazmerno sopstvenom razvitku. U ovome se vidi sličnost sa narodnim pevanjem koje se razvijalo od nečega i nije bilo pevanje u pravom smislu reči (jer je pripadalo obredu), do pevanja kakvim ga najčešće shvatamo. Muzički instrument je prvobitno bio nešto što bi se moglo nazvati zvučnim oruđem, jer se na njemu nije sviralo, već su se proizvodili razni zvuci i šumovi, sa ciljem da se pospeši komunikacija čoveka sa višim silama kojima je određeni obred bio posvećen. Sledeća faza razvoja instrumentalne muzike se odnosila na instrument kao signalno sredstvo. Poslednja i moglo bi se reći najnaprednija faza razvoja instrumenata je kad on postaje muzička sprava u pravom smislu reči, a melodija ideal kojem se teži. U našoj narodnoj muzici instrumenti se uglavnom nalaze u ovoj poslednjoj fazi, tako da je njihova svirka strogo namenska, vezana za neku konkretnu priliku (svadbu, slavu, žetvu, rabadžijanje), ili još češće za narodnu igru".

Tekst je preuzet iz diplomskog rada na temu "FENOMEN ETNO MUZIKE U SRBIJI. NA KOJI NAČIN ETNO MUZIKA KOMUNICIRA SA MLADIMA U SRBIJI"?, koji je napisala Marija Mara Jovičić

Muzika je oduvek bila sastavni deo zivota pojedinaca i kolektiva. U uslovima seoskog zivota, iz svakodnevnih potreba i obicaja nastala je narodna, folklorna muzika kao odraz karaktera i temperamenta jednog naroda. Ona opeva istorijsko-legendarnu proslost, prati zbivanja iz svakodnevnog zivota (rad, obicaje, veselje, patnju, igru) i tako postaje deo tradicije sredine u kojoj je nastala, povezujuci proslost i sadasnjost jednog naroda.

Narodne pesme, njihov sadrzaj, jezik, melodija, ritam i prilike u kojima se izvode uvek nose karakteristike naroda u kojima su ponikle. Nacionalni instrumenti, koji prate pevanje i igru, dobijaju isto tako tradicionalno obelezje po kome se narodi prepoznaju.

Usmena folklorna tradicija, posebno u nasoj srdini, imala je veliki znacaj za razvoj muzicke kulture. U vreme petovekovne turske vlasti, politicke i kulturne, muzicka zbivanja na nasim prostorima zaostajala su za Evropom. Sve do sredine 19. veka srpski krajevi nisu poznavali, a ni slusali, evropsku muziku koja je vec imala velikane poput Baha, Mocarta i Betovena. Tek za vladavine kneza Milosa, koji je zeleo da dvorski zivot priblizi zivotu na ostalim evropskim dvorovima, pojavljuju se prvi instrumenti sa Zapada, a sa njima i nagovestaji umetnickog stvaralastva.

Senzaciju u Sapcu, maloj varosi, izazvao je klavir, koji je svojoj kceri kupio Jevrem Obrenovic, brat Milosev. U Kragujevcu, tadasnjoj prestonici Knezevine Srbije, novoosnovani orkestar "Knjazevsko srpska banda", sa evropskim instrumentima i priucenim muzicarima, svirao je na svecanim dolascima kneza, o drzavnim praznicima, vojnim paradama i drugim svecanostima. Narodna pesma i igra bile su osnova tih prvih umetnickih dela. Narodne pesme su obradjivane za hor, za solo pevanje ili sviranje. Poceli su se organizovati koncerti pevackih drustava i pojavili su se prvi skolovani muzicari (Kornelije Stankovic). Ali, najveci uticaj na umetnicku imala je narodna muzika u predstavama kragujevackog pozorista Joakima Vujica. Predstave su pocinjale instrumentalnim uvodom, a u tok dramskog teksta umetale su se muzicke tacke, najcesce pesme koje su odgovarale mentalitetu ovog podneblja naviknutom na tradiciju narodne pesme. Tako se razvio svojevrstan rod srpske muzike — komad s pevanjem, koji su negovali mnogi kompozitori 19. veka u Srbiji.

U Beogradu, polovinom 19. veka, pocinju da se organizuju muzicke priredbe u Teatru na Djumruku, a kada je otvoreno Narodno pozoriste 1869. godine, komadi sa pevanjem Davorina Jenka postali su narocito popularni. Od 90 napisanih Djido Janka Veselinovica je bio najvise izvodjen.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
Sačuvana

Dobra tema za razgovor.

Sta je SRPSKA NARODNA MUZIKA??? Danas mnogi sve i svasta sviraju i svrstavaju u SRPSKU NARODNU MUZIKA. Jedni sviraju "Rumuniju" drugi ''Hrvatsku"... a jako mali broj " SUMADIJU". Cak i prave narodne pesme karikiraju ili ti SUMADIJU. Znaju to dobro pismeni muzicari o cemu govorim.
Pozdrav

Izvini molim te,ali po meni,ni braca Teofilovic ni Biljana Krstic nemaju veze sa narodnom muzikom.

prebaceno u temi trazim

Na bezbroj foruma jednu divnu SRPSKU pesmu koja je nastala pre oko 100 godina , vec dugo vremena prisvajaju Makedonci a i Bugari. Rec je o pesmi OTVORI MI BELO LENCE nastaloj u Vranju. Na ZALOST i veliki broj Srba ce vam reci da je to Makedonska narodna pesma.....

Ne slazem se sa poslednjom recenicom.
Mislim da veliki broj Srba ipak zna da je to pesma sa juga Srbije, Vranjanska.

Veoma dosta putuje ( od Kanade preko Evrope do Australije o bisoj velikoj drzavi da ne pricam u zadnjih 30 godina), na zalost samo ce vam ljudi sa juga Srbije tacno reci da je to srpska pesma nastala u Vranju. Mnogi u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji mislili su da je makedonska sve dok im nisam pojasnio detalje vezane za tu pesmu. Na zalost to nije usamljen primer. Mnoge divne pesme Dragise Nedovic iz Kragujevcu mnogi prisvajaju.......

Kada bih se neko potrudio kome je to posao ( izgleda da nije nikom ) da zastiti to nase muzicko blago bila bi druga prica.Mnogi se stide te nase
muzike i stalno usvajamo nesto tudje slusamo i emitujemo.
Pre nekih 5 godina ukinut je Radio HIT Beograd koji je pokusavao da emituje SAMO tu vrstu nase muzike da se sacuva od zaborava.

Veoma teska tema. Ipak i ovde nekom razmenom misljenja moze se bar malo uciniti da se to nase muzicko blago sacuva

Pa i Makedonci su nekad bili srbi.