Legende Harmonike

Miodrag Todorovic KRNJEVAC je jedan od vrhunskih stvaralaca srpske narodne muzike koji je za sobom ostavio duboki trag. Gradio je tradiciju srpske muzike i postavio na vrh sve prave i trajne vrednosti u lirici jednog naroda i njegove kulture. Bio je kompozitor koji je imao veliki smisao za konponovanje narodne muzike kao i bogatu muzicku kulturu i sirinu poznavanja narodnog melosa. Ostace tajna da li je Miodrag Todorovic bio veci instrumentalista - harmonikas ili kompozitor.


Rodjen je 10. februara 1924. godine u Ratarima. Nadimak je dobio po ocu Aleksandru Todorovicu (1905-1942) koji je rodjen u selu Krnjevu. Aleksandar je bio vrhunski harmonikas tog vremena, koji je posedovao veliko muzicko iskustvo. Prosao je kroz sve faze razvoja harmonike sa dugmadima i svo svoje znanje je preneo na sina Miodraga. Tako se Miodrag kao dvanaestogodisnjak upoznaje sa tajnama muzike i postaje ne samo ocev ucenik nego i sledbenik u usavrsavanju prstoreda za harmoniku dugmetaru. Pocinje da se bavi muzikom noseci u sebi od detinjstva melodije rodnog kraja.



Rane godine zivota provodi sa roditeljima u Bosni, zato mu melos Bosne isto toliko lezi kao i melos Srbije, sto ce se kasnije odraziti u nekim njegovim pesmama kao sto su pesme: "Jesen stize rana" i "Zasto svices tako rano". Komponovao je preko 700 pesama od kojih se neke smatraju biserima narodne muzike i koje su obogatile srpski narodni melos. Medju njima su pesme: "Znas li dragi onu sljivu ranku", "Oj, Moravo, oj...", "Sumadijo rodni kraju", "Bisenija kceri najmilija" i dr. Ucestvovao je na mnogim festivalima i osvojio mnogobrojne nagrade. Pesma "Docekaj mi majko svate" dobija nagradu na festivalu ILIDZA '66. Od pesama poznatijeg doba njegovog stvaralastva koje su ostale zapamcene su pesme: "Sliku tvoju ljubim", "Za ljubav tvoju", "Ljubav mi srce mori" i dr.



Interesantno je to da prva kompozicija koju je komponovao, bila je zabavna pesma ili tzv. slager "Samo tvoje plave oci", a nesto kasnije je komponovao kompoziciju slicnog zanra po imenu "Ljubav za ljubav mi vrati". Raznovrsnost u komponovanju ga cini jos vecim umetnikom. Svoj kompozitorski opus je obogatio romansama "Pesma harmonici", starogradskim pesmama "Na kraju grada", sansonama "Tri sesira".



Komponovao je preko 150 narodnih kola medju kojima je pokazao i svoju veliku virtuoznost narocito u opusu umetnickih kola od kojih je kolo "Saborski odjek" kompozicija za koju moze mnogo da se kaze. To je jedno od najboljih i najvecih ostvarenja koje je dao srpski narodni melos, zahvaljujuci velikoj obdarenosti ovog izuzetnog kompozitora. Moze se slobodno nazvati >Koncertino narodne muzike u tri stava<. Prvi stav (Andante) govori nam o radosti zivota pred jedno praznicno vece. U drugom delu (Maestoso) ta se radost razigrava do maksimuma da bi u trecem delu (Finale) preslo u nesvakidasnji i nevidjeni ritam i melodiku. Nista manje nema virtuoznosti u koncertnom kolu u kojem je Krnjevac takodje pokazao svoj karakteristican i prepoznatljiv stil, koji ga je po misljenju mnogih muzickih kriticara tada cinilo jednim od nedostiznih Jugoslovenskih harmonikasa. Krnjevac je komponovao i solisticku muziku za "solo harmoniku" (Marioneti; Mariolu; Miolu), za duet (U zanosu tehnike, Pred ciljem), za orkestar harmonika (Veseli harmonikasi).



Miodrag Todorovic KRNJEVAC je umro 25. septembra 1991. godine ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija. Nastavljaju je sin Aleksandar i cerke Ljiljana i Branka.
Starija cerka ima izuzetan dar za komponovanje koji je nasledila od oca, sin je takodje kompozitor i harmonikas zajedno sa mladjom sestrom vodi skolu za harmoniku.



Verovatno ste primetili da nisu pomenute skole ni akademije koje je Krnjevac pohadjao. Nije ih bilo.... on je bio samouk, ali se sa sigurnoscu moze reci da je imao znanje akademika, pa je sa tim pravom i imao zvanje "Istaknutog umetnika". Takodje, se slobodno moze reci da je Miodrag Todorovic KRNJEVAC "bio Vuk Karadzic" za srpsku narodnu muziku. Ostavio je za sobom bogatu riznicu svog muzickog stvaralastva cije pesme traju decenijama. Da nije stvarao, narodna muzika bi bila mnogo siromasnija jer njegove pesme najautenticnije svedoce o jednom narodu i jednom dobu.

Jovica Petković rodio se u Smederevu, ali svoju karijeru izgradio je u Beogradu gdje je svirao po mnogim restoranima. Njegov uspeh i slava doveli su ga posle čak i do Sarajeva gde je prvu saradnju započeo sa pevačem Zaimom Imamovićem. Tako Petković dospeva i na Radio Sarajevo koje je u to vreme postojalo tek godinu dana i tražilo razne muzičare. Svojim talentom zadovoljio je komisiju na audiciji, ali pošto muzički nije bio školovan morao je prvo da uči note i muzičku teoriju, da bi na kraju postao vrhunski muzičar.



Jovica Petković slovi kao jedan od najboljih harmonikaša u nekadašnjoj Jugoslaviji. Preko trideset godina vodio je orkestar RTV Sarajevo i pratio velikane sevdaha poput Safeta Isovića, Zaima Imamovića ili Bebe Selimović, Zehra Deović, Nada Mamula...



Svoje muzičke virtuozitete uvek je do kraja sporovodio besprekorno čisto, greška mu se, kažu, jednostavno nije mogla desiti. Njegovi čuveni pasazi-foršpili izmedju pevačkih strofa postali su prave muzičke minijature. Te njegove čuvene improvizacije koje na sceni bacaju u zasenak pevača, često je publika pozdravljala na otvorenoj sceni frenetičnim aplauzima. To Petkovićevo sviranje bilo je prava provala ritma, dinamike i improvizacije do opijenosti i potpunog zanosa na sceni ! U pocetku svoje sviračke karijere i Petković je težio za tim da svira kao Mija Krnjevac, pa je prema tome i on izašao "ispod Mijinog skuta", ali se on od toga uticaja otrgao i ohrabrio na sopstveni put bravurozne improvizacije kao ni jedan harmonikaš pre njega. Istina je i to da je on pošao od stila koji je nasledio od svoga "majstora" Drage Keca, ali to kako on plete kola i improvizuje melodije, to je njegova lična specijalnost. To je nesto sto je kod Jovice sasvim samorodno. Niko pre njega nije tako ravnopravno svirao obema rukama na harmonici. Začudjujuce je kako se njemu kiks nije mogao desiti i kako uvek uspe da svoju majstoriju sprovede do kraja besprekorno precizno i cisto!



Iz rodnog grada Smedereva putevi su ga odveli u Beograd gde je prvi angažman imao u letnjoj bašti "Toplice" (Čubura). Tamo ga je doveo onda renomirani kafanski pevač Filip Maksimović pa bi se moglo reći da je on pogurao Petkovića na put slave. Naravno, mnogo je ljudi zaslužno i za kasniji Petkovićev uspeh, ali najpre treba da zahvali svom izuzetnom talentu i "nervu" koji je za sviranje na harmonici imao.
Iz Beograda je krajem šezdesetih put kafanskog sviraća odveo u Sarajevo. Tu ga je medju prvima čuo pevac Zaim Imamović i na njegovo sviranje skrenuo pažnju merodavnima na Radio-Sarajevu koje je upravo te godine proradilo. Harmonikaš takvih mogucnosti je u to vreme Radio-Sarajevu baš bio potreban. Na audiciji je glatko prošao, ali je nekoliko godina tavorio držan u prikrajku konzervativnom shvatanjima muzičkih urednika koji nisu imali razumevanja za Petkovićevo izvodjenje. On je strpljivo učio muziku i "sricao" muzicka slova slušajuci neprestane pridike muzičkih šefova.
Kada su naišli sjajni dani diskografije i estrade Petković se oslobodio postepeno tih stega pa je konacno iz njega provalio njegov temperament. U medjuvremenu je sistemskim radom danima "kopao" pa stekao silnu tehniku te je mogao na svom instrumentu da izvede skoro sve što taj instrument tehnički moze. Sa pojavom Jovice Petkovica harmonikaši su dobili novog idola ! Na hiljade harmonikaša širom Jugoslavije "skidali su" sa ploča Jovicu Petkovića. Tako je nastala nova orijentacija harmonikaškog sviranja - tako je nastao stil Jovice Petkovića





Radeći kao šef orkestra RTV Sarajevo Jovica Petković je osim za snimanje nosača zvuka bio zadužen i za audicije na koje su se prijavljivali mladi pevači – u posebnom sećanju ostao mu je mladi Safet Isović.

„Sjećam se vrlo dobro, pjevao je „Koliko je Prijedor polje“. Kad drekne, a on grlat onako... A ja odmah u redakciju gore, kažem, dodjite ljudi da čujete kako čovjek pjeva! Ma hajde, Jovice, kažu, ti znaš da preuveličas. Ali kad su ga pustili na radiju, bilo je toliko želja, bila je jedna košara kod portira dole, ona je svaki dan bila puna pisama za Safeta. Samo odjedanput, Safet, Safte, Safet, ...Bog da mu dušu prosti. Bio je veliki pevač. I ništa nisam pogrešio.“

Jovica Petković takodje je i autor mnogih sevdalinki, najpoznatije su „Kada moja mladost prodje“ i „Sa Igmana pogledat je lijepo“

Ljubiša Pavković

Kao 19-godisnjak, mladjani harmonikas Ljubisa Pavkovic postao je u francuskom gradu Dizon nezvanicni - amaterski prvak Evrope u harmonici. Pobedio je 1966. godine na Medjunarodnom takmicenju harmonikasa amatera i pored konkurenata iz 25 zemalja. Inace, Ljubisa je redak harmonikas sa beogradskog asfalta koji je potukao i nadmasio sve ruralne konkurente i postao prvi saradnik magistra klarineta Bokija Milosevica u njegovom Narodnom orkestru Radio televizije Beograd.

Radio je za mnoge izvodjace aranzmane, a kasnije je postao sef Narodnog orekstra Radio Beograda. Kao strog pedagog, nije dopustao da u Radio Beograd arhivske snimke snimaju sund-pevaci. To kod Pavketa nije moglo da prodje, jer je on snimao trajne snimke za arhiv Radio Beograda sa Cunetom, Tozovcem, Lepom, Acom Trandafilovicem, Vasilijom, Gocom Lazarevic, Dragoljubom Lazarevicem, Stanisom Stosicem...

Pavke je malo snimio svojih albuma, a najvrednije mu je ostvarenje dupli CD "Zivot isprican harmonikom", koji je skup njegovih najuspesnijih instrumentala i kola na harmonici. A on je sa uspehom svirao nas izvorni melos, srpsku sumadijsku muziku, balkanske ritmove, melodije iz Bugarske, Rumunije, vlaske kompozicije, ali, isto tako i evergrin muziku sa velikim Dzez orkestrom i Revijskim orkestrom Radio televizije Beograd (danas RTS-a). Njegovi najuspesniji instrumentali, sjajno odsvirani na harmonici su numere "Zoricino kolo", "Medeno kolo", "Milanovo kolo", "Virtuozna harmonika"...

Jedini je nas as harmonike koji nije pobedio ni na jednom zvanicnom takmicenju, ali je bio predsednik zirija, i puno je njegovih ucenika koji su postali laureati eminetnih festivala nasih najboljih harmonikasa u Soko Banji i Vrnjackoj Banji. Njegova skola harmonika i danas radi, jer je Pavke neumorni pregalac i covek koji se svim srcem bori za ocuvanje pravog zvuka narodne muzike Srbije, koju je potisnula islamizacija folka. Pavke, kroz smesak kaže da se nada da ce se konacno u predmetu muzickog vaspitanja u osnovnim skolama prvo poceti sa predavanjem nasoj etno i izvornoj narodnoj muzici, a tek potom o Vagneru, Sopenu i eventualno Dzon Lenonu, koji je cak i u Novom Sadu dobio svoju ulicu, a u Srbiji nema nijedne ulica bardova narodnog melosa kojih nema vise medju nama, poput Tome Zdravkovica, Dusana Kostica, Ace Trandafilovica, Radeta Jasarevica, brace Cicvaric, Miodraga Mije Krnjevca, Silvane Armenulic...!!?

Branimir Djokic



Rođen je 1950. godine u Šapcu, gde je završio osnovnu i nižu školu. Srednje muzičko obrazovanje stekao je u beogradskoj muzičkoj školi Stanković. Široj javnosti predstavio se kao vrsni instrumentalista na harmonici, pobedivši na tradicionalnom takmičenju u Sokobanji. Bilo je to 1964. godine. Već sledeće godine Branimir Đokić postaje najbolji instrumentalni solista na harmonici u Jugoslaviji.

To je ujedno i godina kada dolazi u Narodni orestar Radio Beograd, gde ga Rade Jašarević i Boki Milošević «definitivno orijentišu za oblast u kojoj se nalazi i danas».

Narodni ansambl RTS pod upravom Branimira Đokića ostvario je veliki broj trajnih snimaka za potrebe RTS-a.

Miroljub Arandjelović - Kemiš



Kada se vise nije moglo ni pretpostaviti da ce neko uspesnije i tehnicki doteranije svirati i od Miodraga Todorovica - Krnjevca i od Jovice Petkovica, pojavio se on "novi princ" jugoslovenske harmonikaske scene Miroljub Arandjelovic KEMIS. On je trenutno jedan od najatraktivnijih harmonikasa, i o kome trenutno kruzi najvise traceva i izmisljotina, a mi cemo pokusati da objasnimo i opisemo onu pravu Arandjelovicevu stranu. Za njega kazu da ima cak i evropska priznanja i zvanja "Prve harmonike Evrope". Pazljivije analiziranje ce pokazati da takvo zvanje (Prve harmonike Evrope) uopste ne postoji i da su to izmislili nadobudni novinari ! Medjutim, i pored takvih neprijatnosti on tako maestralno i tako superiorno svira da mu takve titule nisu ni potrebne. Takodje, price o tome da ima najvise muzicko obrazovanje, da je "magistar muzike", sve su to nedokazane i nasumice napisane i izrecene stvari. Nevolja je u tome sto u nasim uslovimazavrsiti konzervatorijum znaci "steci najvise moguce zvanje" ravno muzickoj akademiji. Medjutim, u mnogim evropskim zemljama konzervatorijum je naziv za gradsku muzicku skolu, u nasim uslovima to je nivo srednje skole. Medjutim takve skole ne osposobljavaju umetnike u sviranju raznih zanrova muzike vec pretezno klasicne muzike, sto Miroljubu Kemisu verovatno nikako ne bi odgovaralo. Ne znamo zasto uopste kriticari imaju potrebu da ovako izvanrednog majstora harmonike, kite takvim zvanjima, kada to njemu nije ni potrebno.


Van svake sumnje je to da se najveci broj mladih harmonikasa opredelio da sledi stil sviranja Miroljuba Arandjelovica-KEMISA, u prvom redu zbog toga sto taj stil ima mnogo temperamenta, tehnickih elemenata i maestralnosti - sveukupno to je vrlo atraktivan stil u kojem se iz harmonike izvlace maksimalni efekti, oni koji su karakteristicni za modernu evropsku muziku. Te "cake" koje Kemis upotrebljava su uobicajeni efekti u klasicnoj i modernoj muzici koji se uce po gradskim skolama sirom Evrope. To su glisanda, disonance i alteracije koje su u interpretaciji Miroljuba Arandjelovica vrlo spretno upletene u nasu narodnu muziku. Te "nove" stvari nisu bile poznate nasim harmonikasima dok on to nije svojim maestralnim nastupima izveo javnosti.


Jos kada je poceo da pravi vrlo smele aranzmane sa elementima moderne muzike, Kemis je harmonikase sasvim zbunio. Ima on vrlo uspesnih harmonikaskih resenja u svojim aranzmanskim poduhvatima, ali ima tu i nekih harmonikaskih vratolomija i kombinovanja tonaliteta za koja bi mogao da daje siroka objasnjenja, ako bi ga neko zbog toga preslisavao. Jedno je sigurno da njegove kompozicije i aranzmani dovode klavirkase u ocajanje, jer to sto on svira moze da se izvede samo na dugmetarskoj harmonici, ali na klavirskoj harmonici prosto nije moguce izvesti takve vratolomije.


To sto maestro Kemis svira stvarno je fenomenalno tehnicki doterano muziciranje, i zvuci stvarno zaprepascujuce na momente. On je tim i takvim ukrstanjem narodne muzike sa klasikom, dzezom i modernim evropskim idejama stvorio jedan furiozni stil kojim samo zaludjuje mlade harmonikase, a slusaoce prosto odusevljava, ali u nekoj meri i plasi. To njegovo izvodjenje nije vise samo sviranje vec, tu ima mnogo elemenata klasicne moderne muzike, koje vec ispraksirani harmonikasi koji sviraju klasicne muzike jako dobro prepoznaju.


Mladi harmonikasi koji slede svoga idola mogu da zalutaju u neke neistrazene zone i da se zauvek izgube, tako da vise blefiraju nego sto sviraju.

Jedini je nas as harmonike koji nije pobedio ni na jednom zvanicnom takmicenju, ali je bio predsednik zirija, i puno je njegovih ucenika koji su postali laureati eminetnih festivala nasih najboljih harmonikasa u Soko Banji i Vrnjackoj Banji. Njegova skola harmonika i danas radi,

i zaboravio si jos da dodas da od kako je on u ziriju nijednom nije pobedio takmicar koji svira dugmetaru a znamo da su srpsku narodnu muziku upravo proslavili dugmetarci kao sto su : Mija Krnjevac, Dragan Aleksic, Jovica Petkovic, Dragan Matic-Zilic,Bane Milutinovic, Vita Zivotic, Radojka Zivkovic Buca Jovanovic, Branimir Djokic, Novica Negovanovic, Trosa i od mladjih Kemis, Kodic, Rajko Budza i drugi [redosled je slucajan] nije li malo cudno da od njih i od njihove majstorije nista nije ostalo odnosno da nisu preneli na mladje generacije i jedino je Pavkovic bogom dat pa ce on sa svojim rumunskobugarskomakedonskodzez stilom da spasava narodnu muziku.
Narodna muzika se svirala po gradovima i selima sirom Srbije a u Beograd su dolazili jer se tada jedino tu mogla snimiti ploca a radio beograd da je pusti po celoj Srbiji da se cuje. U Beogradu se svirala neka druga muzika ali ne bih sada o tome.
Moram jos da dodam da je u tom istom Beogradu kasnije utociste nasla i neka druga muzika koju su nazivali raznim imenima a imala je zvuk Turske Irana i ko zna jos gde su pronalazili ti novopeceni kompozitori" da bi se sve to nakraju krunisalo sa pinkom i grand produkcijom gde otprilike dve do tri osobe vedre i oblace srpskom muzickom scenom pa su u svojoj drskosti toliko otisli daleko da kada su dodeljivane radio-frekvencije uspeli da ugase nekoliko radio stanica koje su emitovale bas ovu muziku o kojoj mi pricamo i imali veliki broj slusalaca
I jos nesto vrlo bitno da dodam kada je rec o narodnoj muzici: Narodnu muziku nemogu nikad da docaraju razni aranzeri sintisajzeri i drugo elektronsko smece.
Bez harmonike i violine nema narodne muzike
pozdravlja vas bataDjaga