Boki Milosevic

BOŽIDAR MILOŠEVIĆ BOKI

Klarinetista Božidar Milošević Boki spada među najpoznatije srpske muzičke umetnike. Muzika koju on stvara na svom klarinetu pripada vrhuncima naše muzike u oblasti narodne muzike.

Rođen je 31. decembra 1931. godine na jugu Srbije, u Prokuplju.

Kao mlad diplomirani student Muzičke akademije u Beogradu, dobitnik nagrada na najvećim jugoslovenskim takmičenjima muzičkih umetnika u Zagrebu i Ljubljani, bio je veoma uspešan pedagog u srednjoj muzičkoj školi. Diplomu magistra muzike stekao je u klasi sjajnog pedagoga prof. Bruna Bruna na Beogradskoj muzičkoj akademiji. Bio je solista Beogradske filharmonije, član i umetnički rukovodilac Velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd. Sa velikim uspehom se ogledao u različitim oblastima od klasične do džez muzike. Budući da su neke od najlepših stranica muzičke literature inspirisane folklorom (Smetana, Dvorzak, Čajkovski, Šopen, Bartok, Hristić, Slavenski), Boki Milošević se opredelio za negovanje bogate riznice jugoslovenskog muzičkog folklora, posebno onoga s juga koji obiluje raznovrsnim ritmovima i bogatom harmonijom koji nisu dostupni svakom izvođaču.

Raskošna umetnička ličnost, čarobnjak na svom instrumentu, Boki Milošević je svojim bujnim temperamentom, iskonskom muzikalnođću, velikom maštom, emotivnim i sugestivnim interpretacijama proneo slavu našeg izvornog i stilizovanog narodnog melosa širom sveta.

BOKI MILOŠEVIĆ


NEĆU DA BUDEM MUZEJSKI ESPONAT

U svetu muzike gotovo da nema onih koji se mogu pohvaliti tako dugim estradnim stažom kakav ima maestralni klarinetista Boki Milošević... U osmoj deceniji života, neumoran je, svež i mladalački oran za dokazivanje kao da je na početku karijere. Ljubazan i predusretljiv, pleni jednostavnošću i neposrednošću, kakvu imaju samo malobrojni i veliki. Dok se većina obrazovanih muzičara prema ovdašnjoj narodnjačkoj sceni odnosi sa gađenjem i prezirom, Boki Milošević bez ustezanja i kompleksa pristaje da bude njen deo. Na zaprepašćenje mnogih, postao je jedan od zaštitnih "Grandovih" znakova... Prisećajući se svojih početaka, Boki kaže:

Boki Milošević: Sve je počelo 1. septembra 1950. godine. Još sam bio student Muzičke akademije. Konkurisao sam u Radio Beogradu i prošao na konkursu! Bilo je to, činilo mi se, ravno čudu. Imao sam podršku legendarnog Carevca. Neočekivano sam se našao na kultnom mestu i zauzeo fantastične pozicije. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Studije sam priveo kraju, vrata su se preda mnom otvarala...

Pet decenija kasnije, stigoste do "Granda", što mnogi nikako da razumeju, pitajući se šta neko poput vas traži tamo!

Boki Milošević: Kada su se izdvojili iz "Zama" i odlučili da naprave svoju muzičku kuću, Brena i Saša Popović su me pozvali na razgovor. Predložili su da budem zaštitni znak njihove nove kuće i predočili mi da taj predlog željno iščekuje sedam šefova orkestara. "Sa tobom smo pukovnici, bez tebe pokojnici", slikovito je rekla Brena. Pre toga sam sarađivao sa Miroslavom Ilićem, "Slatkim grehom"... Razmislio sam i prihvatio! Ne vidim ništa loše u tome. Neće se moj ugled smanjiti zbog toga što radim sa onima koji nisu muzički obrazovani. Uostalom, ja sam primenjeni umetnik!

Pretpostavljam da ni finansijski momenat nije bio zanemarljiv...

Boki Milošević: Svi mi radimo za novac! Ne pada mi na pamet da, glumeći veličinu, sedim kraj televizora i prosipam pamet kritikujući ovo ili ono. Zar bi trebalo da odem u muzej, da se tamo postavim kao eksponat i da čekam da neko dođe da me pogleda? Taman posla! Pa ja sam bio profesor, pedagoški rad je uvek bio značajan deo mog života. Bilo bi šteta da moje znanje i iskustvo ostanu neiskorišćeni. Sem toga, imam četvoro dece. Treba im pomoći... Bave se ozbiljnom muzikom, a od toga se ne živi!

Kako zvezde reaguju kada ih "častite" nekim savetom?

Boki Milošević: Veliki sam autoritet i veruju u ono što kažem. Poštuju moje znanje i iskustvo. Tu sam da im objasnim tehniku pevanja, kako da dišu, mnogo toga...

Miroslav Ilić je pričao kako ste umeli žestoko da ga "opletete" i spustite na zemlju!

Boki Milošević: Jesam... Skretao sam mu pažnju na mnoge stvari, pokušavao i uspevao da mu otvorim oči. Ljudi obično vole da oko sebe imaju poltrone koji im povlađuju. Ja to nikada nisam bio. Eto, preko 50 godina sam na estradi i uvek sam svakome sasuo istinu u lice. Ljudi su shvatali moju dobronamernost i cenili su je. Nikad nikoga nisam lagao. Ako se neko zbog toga ljutio, brzo bi shvatao da sam u pravu i ljutnja bi ga prolazila.

Čujem da vaš sin priprema doktorat na temu vaših kompozicija?

Boki Milošević: Moj sin Milan je u Kanadi. Dobio je stipendiju i tamo će doktorirati na mojim kompozicijama. Izuzetno sam ponosan zbog toga...

NE MISLIM DA IDEM U PENZIJU

Božirad Boki Milošević, virtuoz na klarinetu, već je 57 godina prisutan na muzičkoj sceni. Zemljinu kuglu je obišao pet puta i gotovo da nema dvorane gdje nije nastupao, svirao je pod dirigentskom palicom najvećih svjetskih dirigenata, dobitnik brojnih nagrada, od kojih su neke bile i za doprinos u njegovanju izvorne muzike.

Bez obzira na godine, Boki sa klarinetom čini sve što je radio i u najboljim godinama. Izvlači iz ovog parčeta drveta, kako sam kaže, najfinije tonove, prosto kao da su postali jedna nerazdvojna cjelina. Iako ne voli da govori o svojim počecima, jer je kaže sve već davno rečeno, ovog puta rado se osvrnuo i na te godine. Inače, nedavno je boravio u Prijedoru, gdje je bio solista na književnim susretima.

NN: Vaši počeci su negdje na jugu Srbije, da li se tih trenutaka rado sjećate i da li su Vam se mladalački snovi i želje ostvarili?

MILOŠEVIĆ: Stara je priča da pored zdravlja, bez koga se ne može ništa, u životu je potrebna i sreća. Ja sam imao tu sreću da je pokojni i veliki muzičar, inače umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimir Pavlović Carevac u meni prepoznao novi mladi kadar u to vrijeme, kad sam počinjao. Slušao me je 1950. godine u Prokuplju posle jednog koncerta, kad sam bio sedmi razred tadašnje gimnazije i rekao mi da ako nameravam da dođem u Beograd na audiciju za studije muzike, da sam je u stvari te večeri položio i da sam primljen u Radio Beograd. Tako sam u stvari, na samom startu došao do nekog cilja, ali sam već tada shvatio koliko treba truda i ozbiljnog rada da se uloži da bi se prvo naučio zanat. Mnogi danas žele da postanu umetnici, a nisu ispekli zanat. To je kao da se kuća gradi bez temelja. Smatram da sam čovek koji je uspeo u životu, ali ništa ne bi bilo da nisam radio i radio.

NN: Da li je talenat presudan u poslu kojim se Vi bavite?

MILOŠEVIĆ: Talenat je veoma važan segment kod muzičara, ali bez ozbiljnog rada nema ništa. Ja znam mnogo talenata koji su propali samo zato što nisu ništa radili. Znam mnoge koji su svirali i studirali klavir, a postali su samo klavirštimeri.

NN: Puno ste putovali, da li postoji neki nastup koji možete izdvojiti i kojeg se najduže sjećate?

MILOŠEVIĆ: Postoji jedan nastup iz 1968. godine na Dubrovačkim letnjim igrama, kada je čuveni dirigent Zubin Mehta, recimo te jedne subote, dirigovao Verdijev "Rekvijem", a sutradan je jedan od vrhunskih svetskih dirigenata Genadij Roždestvenski trebalo da izvodi "VI simfoniju" od Čajkovskog. Došao je na probu u 11 sati, međutim tog dana, te 1968. godine, ruski tenkovi su ušli u Prag, što je bilo šokantno. On je stao ispred orkestra, podigao ruke, niz lice su mu grunule suze i rekao je: "U ime ruskog naroda oprostite", i otišao sa bine, tako da ta proba nije bila održana. Uveče smo mi u orkestru svirali kao tigrovi, prevazišli smo sebe. I kasnije je bilo raznih nastupa i događaja koji se pamte, ali to mi se nešto urezalo u sećanje, da jedan tako veliki dirigent bude običan, jednostavan čovek, koji se stideo postupaka političara tog vremena.

NN: Da li ste poslije "Porodičnog albuma", gdje su Vam gosti bili i Vaša djeca, koja se takođe bave muzikom, izdali još neki muzički materijal?

MILOŠEVIĆ: Postoji još jedan album koji se zove "Balkanske impresije" po mojoj knjizi sa istim naslovom. Nastao je od materijala snimljenog sa koncerta na Kolarcu, gdje sam nastupao sa svojim sekstetom. Kako smo svirali tako je i snimljeno u live izdanju i mislim da je to najveća draž, taj živi nastup trajno zabeležen i vrlo sam ponosan kako to na kraju zvuči. To je sinteza američkog džeza i naše narodne muzike i budući da sam imao mnogo kontakata sa džez muzičarima sa Zapada, oni su impresionirani kakav smo zvuk dobili. Standardi su već presvirani mnogo puta, a ovo je ipak jedna balkanska dimenzija, posebno zvuk sa juga Srbije, kojeg nema nigde na svetu.

NN: Imate četvoro djece i većina je krenula Vašim stopama, da li ste ponosan otac?

MILOŠEVIĆ: Svaki otac je ponosan na svoju decu, a kada su ona uz to još i uspešna i nastavljaju neki moj pravac, jer se većina njih bavi muzikom, onda očevoj sreći nema kraja. Ksenija i Tijana su koncertmajstori Beogradske filharmonije, a sin Milan je magistrirao, sada sprema doktorat i profesor je na Konzervatorijumu u Vankuveru i dirigent simfonijskog orkestra i pored Vebera, Mocarta svira i moje kompozicije. Ja sam veoma ponosan na to. Bez obzira na svoj poslovni uspeh, ako čovek nije uspeo sa svojom decom, on nije u životu uradio ništa.

NN: Jedino najstarija kćerka Gordana nije krenula u muzičke vode?

MILOŠEVIĆ: Gordana je u Americi, počela je da svira flautu, međutim, nije joj išao solfeđo, a kako jedno bez drugog ne može, počela je da uči jezike. Ona govori četiri jezika, kao svoj maternji jezik i sada radi u jednoj banci, a ranije je radila u telefonskoj kompaniji. Ovde moram da dodam zašto ja volim broj sedam. Naime, ona je radila u severnoj kuli, jednoj od dve kule bliznakinje u Njujorku koje su srušene 11. septembra. Ona je sedam meseci pre toga otišla sedam blokova dalje od tog mesta, koje je u tom napadu srušeno. Sve su njene kolege stradale i to je nešto što nikad neću zaboraviti, u sudbinu broja sedam.

NN: Imate li nasljednike na muzičkoj sceni?

MILOŠEVIĆ: Ima puno mladih, talentovanih ljudi koji su uglavnom nestrpljivi. Oni bi hteli da odmah budu slavni bez sistematskog rada. Tako da shvatam, da ti mladi ljudi ne vole i ne žele ozbiljno da rade.

NN: Kako se snalazite u savremenom muzičkom trenutku, komercijalnom zvuku koji dominira muzičkom scenom, da ne kažemo na sceni na kojoj preovladava kič i šund?

MILOŠEVIĆ: Ja ne mogu da izigravam Don Kihota i ne mogu protiv te industrije ništa da uradim. Jedino što se u svemu tome drugačije snalazim i moja je funkcija da ako sam već prinuđen da budem blizu njih ja mnogim mladim ljudima pokazujem vokalnu tehniku, pokazujem kako da se ponašaju u celom tom ambijentu. Jer ja jedino smem tim "zvezdicama" kojima niko ne sme ništa da kaže, da kažem to ti ne valja. Oni se čude, a ja im kažem da moraju da mi veruju jer sam dobronameran. Pomažem mladima koliko mogu.

NN: Mnogi ljudi Vaše generacije, kako ste sami rekli, hrane golubove na Kalemegdanu. Imate li još energije da radite ili ćete i Vi put Kalemegdana?

MILOŠEVIĆ: Imam godina koliko imam, služi me zdravlje, ali sviram duvački instrument, a to je jedan od najnapornijih instrumenata. Ja se ponekad šalim, kad me neko pita kako je biti duvač, a ja kažem — duvaj jedno pet minuta u supu mesec dana, pa ćeš videti kako izgleda. Imam energije, a pre svega ljubavi. Mene interesuje muzika, pa ja ili pišem, komponujem ili nastupam sa svojim orkestrom sjajnih, mladih muzičara. To za sada funkcioniše dobro i ja sam zadovoljan. U "Grandu" sam da me ljudi vide, jer u našem poslu je tako. Ako niste na televiziji, onda vas nema. Pre pet dana sam došao iz Beča, uskoro idem u Berlin, Pariz, svi evropski centri zovu me i u funkciji sam, tako da od Kalemegdana i golubova za sada ništa.

Pet decenija je profesionalac, obišao je nekoliko puta svet i priznaje da još nije otkrio sve tajne svog instrumenta. Ponosan je na decu koja su krenula njegovim stopama i od kojih očekuje da ga nadmaše

Nema kontinenta na kome Božidar Boki Milošević nije nekoliko puta gostovao tokom pet decenija koliko se bavi muzikom. Bard naše muzičke estrade i maestro klarineta kod nas je pokupio sva moguća priznanja, a stizale su nagrade i van naših granica. Ne čudi, jer malo je muzičara koji mogu na svojim instrumentima ono što Boki izvlači iz svog klarineta.

■ Bitno je da čovek odabere profesiju koju voli, a ne da se godinama trudi da zavoli posao koji je počeo da radi — započinje priču naš domaćin. — Naravno, preduslov da se u nečemu dostignu vrhunski rezultati jeste talenat. Ali, da se razumemo, to je samo osnova. Uspeh je u radu. Rad, rad i samo rad. Znam mnogo muzičara, izuzetne talente, koji su ostali čak možda i ispod proseka samo zato što su mislili da je dovoljno to što su talentovani. To sam, srećom, uspeo da na vreme objasnim i mojoj deci, danas vrhunskim umetnicima, a zbog toga sam i mojoj knjizi dao naslov "Sa neba samo kiša pada".

Ovako je Boki Milošević u nekoliko rečenica objasnio svoj uspeh i put do uspeha uopšte. A na put muzike stupio je u rodnom Prokuplju.


KOMPOZITOR IZ NUŽDE

Rođen je poslednjeg dana decembra 1931. godine i zato u šali kaže da dobar deo sveta slavi njegov rođendan.

■ U porodici mi se niko nije bavio muzikom — priča Boki. — Otac vinogradar, majka domaćica. Doduše, deda Milan je svirao u neku improvizovanu frulu, ali onako za svoju dušu. Ja sam voleo da pevam. Kada mi otac Krsta naredi da perem bačve, nije bilo kraja mojoj sreći. Burad akustična, sve odzvanja. Deda je stalno govorio da ću zbog lepog pevanja da budem pop, jer je pevanje u kafanama bila sramota. Onda je u grad stigao neki sudija Lozanić koji je svirao violinu, pa smo brat Momčilo i ja počeli da stičemo prva znanja na tom instrumentu. Šest godina sam svirao violinu, a onda sam je promenio za klarinet.

Pošto u Prokuplju nije bilo muzičke škole, put Bokija dalje vodi u Niš gde je 1949. godine završio veliku maturu.

■ Te godine sam u neku ruku i postao profesionalac, jer sam počeo da sviram na proslavama, ispraćajima i da zarađujem za život — nastavlja Boki dok kao pravi domaćin zakuvava kafu i prinosi viski. — Sledeće godine sam na poziv Carevca došao u Beograd i postao član orkestra Radio Beograda.

Mnogo, ili najviše toga, Boki je o klarinetu i njegovim mogućnostima otkrio sam. Malo je onih koji su znali sve tajne ovog instrumenta.

■ Kompozitor sam postao iz nužde — priča Boki. — Obično su orkestre vodili violinisti ili harmonikaši, a oni nisu poznavali moj instrument. A pošto sam to uradio iz nužde, onda sam iskoristio kao prednost to što dolazim sa juga, iz krajeva gde su se sudarale civilizacije i gde je svaka ostavila traga. Nigde na svetu ne postoje na tako malom prostoru područja zasebne etnološke celine sa svojom kulturom, muzikom, običajima, nošnjom kao na jugu Srbije. I tu sam, naravno, našao inspiraciju gotovo za sve moje kompozicije.

DECA SU MOJ USPEH

Sem najstarije kćeri Gordane, Milan, Tijana i Ksenija su krenuli tatinim stopama. Pritisnut da prizna da li ga je neko od naslednika već nadmašio, priznaje da ima i toga, ali dodaje da je za to i on zaslužan.

■ Šali na stranu, naravno da i to vidim kao jedan svoj veliki uspeh — veli Boki. — Gordana je rođena 1962. i živi u Americi. A znate li da je mogla da strada u onom napadu 11. aprila. Radila je kod nas u Američkoj ambasadi, pa je posle otišla u Ameriku. Govori četiri jezika i radila je u jednoj velikoj kompaniji čije je sedište bilo na 52. spratu u severnoj kuli u Njujorku. Negde u leto našla je drugi posao i otišla, a sve njene koleginice su nekoliko meseci kasnije bile spržene u terorističkom napadu.

I Milan, Bokijev jedinac i drugo dete po starini, umalo nije imao porodičnu tragediju. Njegova supruga Tamara rodila je dvojke samo nekoliko dana pre nego što su NATO bombarderi srušili taj deo porodilišta u Beogradu. A porodila se, eto, sticajem srećnih okolnosti, nekoliko dana pre termina.

■ Milan je završio Muzičku akademiju, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji, a onda poželeo da se usavršava u Kanadi — kaže Boki. — Danas je profesor i solista na jednom konzervatorijumu. On i još dvojica njegovih kolega snimili su CD sa mojim kompozicijama, a onda ga poslali bratu jednog od Milanovih kolega, profesoru muzike u Arizoni. Ovaj je CD dao svom prijatelju, jednom od najboljih američkih klarinetista i usledio je poziv. Ponudili su Milanu da dođe u Ameriku i doktorira na tim kompozicijama. Taj profesor je bio zadivljen originalnošću i nazvao me je novim Bramsom. Eto, Milan će naredne godine da doktorira na tim mojim kompozicijama, a i to vam je deo priče o mojoj karijeri.

Tijana je takođe završila Muzičku akademiju, svira violinu. Prvu godinu magisterija završila je u Beogradu, a drugu u Americi. Od hiljadu kandidata iz celog sveta na tom najprestižnijem konzervatorijumu primili su samo pet i među njima je bila Bokijeva kći. Danas je američki stipendista.

■ Najmlađa Ksenija rođena je 1982. godine, takođe je diplomirala na Akademiji i završila prvu godinu magisterijuma – ponosan je Boki. — Ona je već koncert majstor i pred njom je, takođe, blistava muzička karijera. Ponosan sam na moju decu i više volim da pričam o njima i njihovim uspesima, nego o sebi. Uostalom, kao što sam rekao i oni su moj uspeh.

Pitanje je, kaže Boki, kako bi tekla njegova karijera, pa i školovanje dece, da nisu imali stub u porodici, suprugu i majku Biljanu. Mnogo toga prevalilo se preko njenih pleća. Na žalost, pre nešto više od godinu dana ta tiha i plemenita žena napustila je ovaj svet.

JOŠ UČIM

Na polici kraj prozora stoje dokazi da je Božidar Boki Milošević naš najbolji klarinetista svih vremena. Nema manifestacije na kojoj mu ili publika ili stručni žiri nisu dodelili neku nagradu. Statuete, plakete, priznanja... Mnogo bi prostora trebalo da se sve pobroji. Ne krije, kaže, kao što to neki sada čine, da je tri decenije svirao Titu i njegovim zvanicama. Zašto bi, kaže, krio. Pa i Tito je zvao samo najbolje.

■ Klarinet je jedan lirsko-dramski instrument i može mnogo toga — odgovara Boki na pitanje šta može njegov instrument što ne mogu drugi. — Naravno, preduslov je da bude u rukama majstora. I danas, u ovim godinama mislim da nisam dotakao sve vrhove u muzici. Još učim. U svakoj profesiji ima nepoznanica, pa i u ovoj. Stalno otkrivam nešto novo.

Sviranje na klarinetu iziskuje poseban napor?

■ Naravno — odgovara Boki. — Probajte pola sata da duvate u toplu supu, pa ćete videti kako to izgleda. Šalu na stranu, jeste naporno, ali i tu ima malih tajni. Doduše, ja i danas vežbam. Svaki dan po sat i po. Moram da budem u formi.

I kakva bi to reportaža bila da se majstor o kome se piše ne lati instrumenta. Za tili čas stan se ispuni najfinijim notama. Ožive Vranje, progovoriše Toplica i Kosmet, i leskovački i niški kraj, pa se sve proteže do Pirota. Srce udara, u dušu se uvlači seta. Ko nije čuo Toplički lahor, Lovačku rapsodiju, Milkino oro, Gračanicu, Đurđin sa,sa, ili Bokijevu oluju, taj ima za čim da zažali.

■ Numera Bokijeva oluja je sa CD-a koji će ovih dana da se pojavi u prodaji — malo se reklamira naš domaćin. — CD sam radio sa mojim orkestrom koji je sastavljen od mladih ljudi, izuzetnih muzičara i profesionalaca. Oluju sam komponovao još 1968. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kada dva dana nisam mogao da izađem iz sobe, jer je besnela oluja, a sada sam je, eto, prvi put snimio. Ovaj CD je moja lična karta, dokaz moje trajnosti, dokument jednog vremena. Trudio sam se da kroz klarinet iskažem sve ono što negujem u sebi, a to su kompozicije našeg juga. Sve moje ploče, iskreno ne znam im broja, idu u Narodnu biblioteku, u arhivu, kao pečat jednog vremena i to mi je svakako jedno od priznanja.

Boki je svirao čoček celom svetu i svi su ga razumeli. Svirao im je uživo, kao što je to činio i u studiju u danima kada se zaposlio u Radio Beogradu, u vreme kada magnetofon još nije ni postojao. Bilo je tu raznih dogodovština, ali su mu i rizici od sviranja uživo draži negoli plejbek. A šta misli o plejbeku, rekao je kroz jedan od brojnih viceva koje je ispričao tokom druženja.

■ Došao čovek kod vlasnika internacionalnog cirkusa i kaže mu kako ima tačku koju svet nije video – priča Boki. – Znate, imam tačku gde koza jaše svinju i zajedno pevaju "O sole mio". Pa šta je tu toliko neobično, pita ga vlasnik cirkusa. Atrakcija je u tome, odgovara ovaj, što koza peva na plejbek, a svinja samo otvara usta.

■ Dobro, a — šeretski će Boki. — Uh, da znate kako mi se koleginice naljute kad im to ispričam. E, idemo, već kasnim, mora da se radi. I upamtite, rad, rad i samo rad. To je jedini recept za uspeh.

Pravila Foruma
od Ciga taj Čet Jan 07, 2010 12:32 am

3. Zabranjeno je prenositi (kopirati) tudje linkove sa drugih sajtova.

4. Bilo koji vid reklamiranja drugih sajtova u temama je zabranjen i nece se tolerisati! Postoji mogucnost za razmenu banera, i za vise informacija se obratite Administraroru.

Pitanje!
Zasto niste odmah zabranili i Prenos kopiranih tekstova sa drugih sajtova?
Kako jedna zabrana moze da opravda cistu pirateriju necijeg truda?
Kopiranje je za mene sasvim ok ako se navede IZVOR. Mislio sam da mi svi radimo iz istog interesa? Ljubav prema muzici?!

Mislim da su pravila foruma zrela za reviziju.
PS. Zelim da naglasim da ja nisam povredjena osoba kao i to da nemam nikakve interese na sajtu sa kog se masovno kopira bez navoda.

Cao Gruja.
Koliko ja vidim da u Smederevcevom tekstu nema ni jedan link. U svakom slucaju, provericemo pravila i pokusati da vidimo sta tu nije u redu!!!

Pozdrav.

gruja :: Pravila Foruma
od Ciga taj Čet Jan 07, 2010 12:32 am


Mislim da su pravila foruma zrela za reviziju.

Moram ti reci, da i ti nisi ispostovao pravila. Ali eto, niko od nas moderatora ti nije pravio primedbu.
A radi se o registraciji:
Napomena:
1.Ativiranje naloga moze potrajati i do 24 sata, od mometa registracije. Zato nema potreve vise puta pokusavati sa registracijom.
2. Ni jedan nalog nece biti aktiviran ako je nepravilno popunjen, ili u poljima bude upisivano kojekave gluposti.


Pozdrav

Ciga ::

gruja :: Pravila Foruma
od Ciga taj Čet Jan 07, 2010 12:32 am


Mislim da su pravila foruma zrela za reviziju.

Moram ti reci, da i ti nisi ispostovao pravila. Ali eto, niko od nas moderatora ti nije pravio primedbu.
A radi se o registraciji:
Napomena:
1.Ativiranje naloga moze potrajati i do 24 sata, od mometa registracije. Zato nema potreve vise puta pokusavati sa registracijom.
2. Ni jedan nalog nece biti aktiviran ako je nepravilno popunjen, ili u poljima bude upisivano kojekave gluposti.


Pozdrav

Pozdrav i tebi Cigo. Ne shvatam o kakvim se glupostima radi? Za malo pa da se osecam kao kakav bezobrazni "Hacker"... Covek uvek proba onako kako najlbolje moze i ume. Na netu ima hiljade takozvanih "Slobodnih foruma". Mnogi od njih sadrze restriktovana pravila da se covek prosto izgubi u njima. Slazem se sa tobom da Moderatori moraju pokazati razumevanja jer je potrebno vremena da bi se "obican covek" upoznao sa njima. Ja sam uvek smatrao da je dovoljno ono sto covek ponese sa sobom, tj. obicno kucno vaspitanje. Medjutim, jako me iznenadi kada neko pocne da me podseca da su moji pokojni roditelji uradili jako los posao u ucenju da su medjuljudski odnosi rezultat kucnog odgoja kao i licne zivotne skole. Neko pak smatra da je to jako prosto jer je to isto samo stvar napisanog diktata. Sta da radimo kada smo toliko razliciti, a ipak isti? Toliko o tome. Ako sam se ogresio, blokiraj me, jer bi cak i to bilo po "pravilima" foruma. Raduje me to sto obojica volimo dobru narodnu pesmu... Ziveli!

Naravno Gruja, nista bez dobre narodne pesme...

Veliki pozdrav

Sto mu cvaraka i popare,pa eto nisam naveo sa kog je ovo sajta,naravno da ovo nisam sam ispisao,Bogca mu poljubim,ali reko da sve to bude na jednom mestu,ovde na forumu.
Izvinjavam se ako sam nekog povredio

Smederevac druze, nisi nikog povredio. Samo ti uzivaj...

Veliki pozdrav..

Pozdrav svima vama,odsad ako nestyo nadjem naravno da cu navesti da je Copy i od koga je,

Zivi mi bili i veseli